Због несклада с концептом савременог друштва, а још и више тренутног односа снага, бугарски научници прибегавају и идеји о раширености бугарског језика формулисаној у 19. веку

У Бугарској академији наука почетком овога месеца је објављена књижица „За официалниja език на Република Северна Македониja”, већег броја аутора. Њоме је исказан став бугарске науке о проблему „македонског језика”. Велики део овога текста нас готово да се и не тиче, али аутори су се потрудили да се и ми заинтересујемо.

Суштина бугарског пројектовања властитог идентитета на друге почива на идеји државно-политичког континуитета у најширим могућим границама које је освојила туркијска скупина Бугара у силовитом походу кроз југоисточну Европу, након њиховог везивања за тло Доње Мезије. Због несклада с концептом савременог друштва, а још и више тренутног односа снага, бугарски научници прибегавају и идеји о раширености бугарског језика, такође формулисаној у 19. веку.

Тамошња је филологија одавно у сукобу с остатком словенских филологија, вођена хипотезом о бугарском пореклу првог словенског књижевног језика: „Језик је настао на бугарској подлози, дакле старобугарски је; читаво дело Св. Ћирила и Методија сачувано је захваљујући Бугарској, у коју су се склонили њихови ученици; из Бугарске је та писменост пренета у Србију и Кијевску Русију.” Када је почело стварање „старословенског” језика (око 863), превођењем грчких и латинских текстова на словенски народни говор, бугарски је тада један из групе азијских туркијских језика (домишљање да се тај језик назове „прабугарским”, а словенски „старобугарским” натегнуто је). Солунска област, као ни Велика Моравска немају везе с Бугарима и Бугарском. Ипак, тачно је да је Бугарска као снажна држава по добијању властите црквене организације имала услова да ту писменост ојача, унапреди и рашири, али је и истина да су Срби и Хрвати словенску писменост добили независно од ње; утицај из „бугарских” крајева дошао је касније, нарочито у време византијске власти (11–12. век).

Бугарски филолози све словенске говоре који се генетски или типолошки слажу са словенским језиком формираним у словенској заједници потчињеној Бугарима сматрају бугарскима. Покриће за овакав став лежи у чињеници да су се неки Словени и Бугари кроз јединствен државни систем стопили у Бугаре словенског језика. Обичан је то пут за постепени настанак једног народа, али тај се принцип не може присилно примењивати на све друге који су остали изван те државне творевине или су у неком периоду и били у њеним оквирима, али не желе да се идентификују с њом.

Данашњи словенски говори с највећег дела Вардарске Македоније не одговарају у свему осталим „бугарским” говорима; они су се дубински изменили у 13. и 14. веку, а то је време ширења Србије на старе византијске и бугарске поседе. То је, уосталом, и време подизања важних цркава и манастира на овом терену старањем српских владара, готово једнако важних за српску културу попут светиња на Косову и Метохији. Граница између западних и источних јужнословенских говора тада се померила далеко на југ. Говори у средњем веку нису се мењали вештачким учењем језика, него тесним контактом и померањем становништва.

Ипак, не могу се поништити резултати које је дао процес вођен сигурном руком партије на тлу некадашње Старе Србије у новој Југославији, иако то бугарска страна захтева. Но, усудићемо се да поставимо питање: по којим критеријумима је установљена северна граница најјужније републике, на чијем северном ободу се простиру периферијски краци српских, призренско-тимочких говора. Мапа коју доносе бугарске колеге раније је већ објављена и на њој су приказани као природна целина сви призренско-тимочки говори (Србија, Бугарска, Македонија). Из очигледних разлога изузети су само говори с највећег дела КиМ: аутори су се „задовољили” горанским и другим говорима, идући од крајњег југозапада покрајине до Призрена. У кодификацији македонског књижевног језика (1944/1945), осим „западних” и „источних”, узети су у обзир и „северномакедонски” говори – генетски српски. Деценијама су ови Срби били изложени асимиловању, али и даље постоје насеља са српским становништвом. Српска дијалектологија као „српскохрватска” није могла да се отворено изјасни о проблему. Српским лингвистима је преостајало само да се, после свега, када већ извесни део нашега народа није желео да се утопи у друге, констатује да су ови говори „блиски” призренско-тимочким и да су српски само онда када се неко експлицитно изјашњава припадником српског народа. То је усвојено као опште начело за све крајеве у којима се говори српским језиком. Исто тако, на западу Бугарске уз саму границу протежу се овакви говори. Пошто су се у оквирима бугарске нације нашли неки од говорника из назначене зоне, једним делом у самој Србији, другим делом у Бугарској, српска наука није форсирала ову тему и коректно је препуштала сва питања другој страни. Видевши, међутим, у овоме српску слабост, наше колеге су искористиле присуство малог дела оваквих говора у своме корпусу за различите комбинације. Прво, присвојили су целу призренско-тимочку зону у Србији и Македонији, а затим и читав низ средњовековних споменика који су писани српском редакцијом старословенског језика, с општим изговорним цртама српског језика. У дијалектологији, савременој и историјској, радо се говори о дијалекатским континуумима. Међутим, основни фактор настајања српског језика и оног словенског који ће се временом идентификовати као „бугарски” јесте прекид континуума. Граница која дели западне од источних јужнословенских говора и пролази западом Бугарске толико је изразита да њу, како то истиче проф. Ивић, на словенском терену другде превазилази само граница између западних и источних словенских језика даље на северу.

У идентитетским питањима мора се заузети став, јасан и чврст, али и научно коректан. Дошло је време да слободно кажемо да у неким специфичним случајевима осим српских говора могу постојати говори српскога језика који нису српски. Национално изјашњавање никада, у ствари, и није било лингвистички критеријум. Пуна коректност постиже се само уз уважавање оба фактора.

Аутор: Виктор Савић, научни сарадник Института за српски језик САНУ и доцент на Филолошком факултету у Београду

Извор: Политика

Чачак – Библиотека општине Лучани у Гучи управо је објавила Речник Драгачева из пера Милоја Стевановића (71), вредног бележника завичајних појмова и сећања, и на 735 страница обрађено је чак 14.000 појмова и збитија са побрђа и планина овог дела западне Србије. Граматичку обраду и акцентовање учинили су професор др Драгољуб Петровић и др Јелена Капустина, а илустрације сликар Божо Плазинић из Чачка – доноси „Политика” данас у штампаном издању.

Стевановић је, као власник једног од најуспешнијих привредних друштава у Чачку (КМН) обавио немерљив ајлук радећи на рукопису пет година, углавном ноћу, често до јутра, једним прстом на тастатури рачунара, те вели за „Политику”, на наречју с којим је потекао:

– Овај речник родног ми Драгачева јесте уздарје мојим земљацима и свим чуварима језичког блага нашије предака, а нарочито словољубцима који принеше свој труд и љубав да ова збирка речи буде што веродостојније сведочанство о онима који пре нас бејаху, чије запретене трагове овим словаром распрћемо, еда би од заборавља отргунули њихове наде, радовања, трудове, постигнућа, патње, туге и боли, речима којима су боли исказивали.

Он је из својих 17 претходних књига сабрао драга слова драгачевске постојбине, архаизме али и савремене речи и сваку, по науку професора Петровића, објаснио пригодним сећањем из збиље овог краја.

У овим златним корицама народне памети сазнаје се шта значи или чему служе аутњаци, безвркан, врањ, голубарац, дижиглава, достоверити, одврко, утрвен, крџав, овићак, сајман, олајле, засоница, заумит, злоеб, зовнут, иглени, избунгурати, заалењети, начоклешити, кувет, јолпаз, кабулити, канатити се, кеџити, кијак, клемпета, клечка, кљукопрц, крдисати, крмезли, крушац, куресати, кукумуд, ложичица, мачужица, мисирак, мешаја, млого, мочило, музувиран, мутвак, мућурла, овићак, огризина, окевешити се, олајле, оћко, паламуђевина, паприца, пизгор, повурити, полипсати, поличарка, послатак, постат, потаман, потегалац, пошаландрцати, првити питање, првешче, преврљезити, преврт, прекратити, препарлати, преперушати, пресолац, тука, сиђелац, уамити, пругло, пустошан, развала, разтоврзти, раскалабучити, сампас, сапанђела, скеребичити, скрњаторити, сова, срцана, становник, страовица, суврс, тарлити, тесак, тресигаћа, тупаљ, ћава, ћересло, ђоковина, ћустек, убојница, уђерезити, устаоц, усулити, црвоглав, чазбен, чакарас, чатал, чеклеисати, шакламати, шедрња, шунтав…

Ево како то изгледа у речнику, рецимо за појам дижиглава:

„дижиглава ж `уображена особа`. – Била ти Зора, кад је ђевовала, дижиглава, па јој спево Десимир песму: Запјевала птица кос, наша Зора дигла нос/ проћеро би кола сјена испод носа њена.”

Или, звиждати:

„звиждати. Опричо ми ђедо Сретен шта значи она изрека прошло бабу звиждање, па вели како су земајле биле задруге па пуна кућа народа, па се младенци здоговоре да он из кукурузишта звизне, бајаги да ћера орлушину, па се млада искраде кода њ, а јампут она вели човеку: Звизну ли ти ил се мене учини? Ет, тако ти је било са звиждањем, а потље кад су оматорили, нит је он звиждо, нит се њој чинило да звижди, прошло иг, каже, звиждање.”

Занимљиво је, поврх свега, да је овај речник, са неким изменама, скоро истовремено објавио и Српски дијалектолошки зборник Српске академије наука и уметности и Института за српски језик (чији је главни и одговорни уредник акадамик Слободан Реметић). Разлика је, каже Стевановић, у 272 појма. Укратко: лингвисти су, поштујући своја правила, сматрали да би неке појмове, рецимо, требало уписати као сијено и дијете а Стевановић, са своје стране, рече да мора поштовати изговор својих предака, па то иде као сјено, дјете… И додаје у уводном слову свог издању драгоцене књиге:

„Граматичку обраду и акцентовање овог речника, на основу звучних записа у којима сам ишчитао речи и примере које исписах и разговора које сам снимо са мноштвом стараца и старица широм Драгачева, од Крстаца до Горњег Дупца, извршили су др Драгољуб Петровић, професор Филизофског факултета у Новом Саду у пензији, и др Јелена Капустина, научни сарадник Института за српски језик САНУ којима дугујем бесцено благодарје… Требало је да га потпишемо заједно, али начин на који моји преци и ја говорисмо (а како говорисмо тако ја записах) није подударан са зацртаним дијалектолошким мапама и обичајем да `САНУ своја издања већ 115 година објављује под својим условима које ми не можемо да мењамо` – како ме обавестише несуђени коаутори. А будући да је не шћадијаг и не могадијаг да померам старе међе које поставише оци моји – то несуђени ми коаутори овај речник објавише без мене у Српском дијалектолошком зборнику, на чему им честитам и искрено захваљујем”.

Стевановић, иначе, има необичан животопис. Деценијама успешно води предузеће за производњу хране са 140 запослених и 500 коопераната из овод дела Србије, ноћу пише књиге, а у своје доба био је искључен из Савеза комуниста Југославије а касније изопштен и из Српске православне цркве. Сад је казао да има различито мишљење и од лингвиста САНУ, али истиче да они заслужују његово поштовање.

Аутор: Гвозден Оташевић

Преузето са: Глас западне Србије